Sekcije / planinarska sekcija
Planinarenje je sport u kom je jedan od glavnih ciljeva osvajanje vrha neke planine.
Veliki broj planinara ima različite motive, a uglavnom su to: izazov, uživanje u netaknutoj prirodi i druženje. Planinarenje često zahteva dobru kondiciju, jer ono obuhvata penjanje, silaženje, nošenje ranca itd. Iskustvo je potrebno za korišćenje karte, kompasa, visinomera, i druge opreme. Osnovna planinarska oprema podrazumeva cipele, jaknu, ranac. Spisak opreme za ozbiljnije planinarske ekspedicije je dugačak. On pored hrane i vode podrazumeva penjačku opremu (pojas, prusik, karabineri, cepin, dereze, šlem, štapovi...), opremu za prenoćište (šator, vreća, podloga), ostalu opremu (naočare za sunce, ski naočare, baterijska lampa, kompas...) Za vreme uspona i silaska može doći do nepredviđenih okolnosti. Planinari moraju biti psihički pripremljeni da i u najtežim okolnostima (magla, vetar, sneg, kiša, nedostatak vode i hrane, povrede, kvarovi opreme...) ostanu pribrani, pomognu drugima i bezbedno privedu akciju kraju.
Visinska bolest
Cilj viskogorstva je osvajanje vrhova visokih planina. Najčešće se pod tim podrazumevaju vrhovi preko 2000 metara nadmorske visine. Pri penjanju na visoke planine dolazi do promena u organizmu, pre svega zbog toga što vazdušni pritisak opada sa povećanjem nadmorske visine.
Kao posledica manjeg pritiska, krv je manje zasićena kiseonikom nego na manjim visinama. Organizam se može donekle prilagoditi ovim uslovima. Srce kuca brže, povećava se krvni pritisak. Međutim, na većim visinama, organizam se teže prilagođava. Tako nastaje visinska bolest. Simptomi visinske bolesti su: glavobolja, nesanica, gubitak apetita, mučnina, povraćanje, gubitak mokrenja itd. Načini borbe protiv visinske bolesti su: biti u što boljoj kondiciji, piti puno tečnosti, jesti dobro, dobro se aklimatizovati. Aklimatizacija je postepeno privikavanje organizma na veliku visinu. Planinari najčešće pokušavaju da se aklimatizuju po metodu „gore - dole“ koji podrazumeva takozvane aklimatizacione uspone: penjanje na veće visine u toku dana, a zatim spuštanje i noćenje na manjoj visini. Tek posle jednog ili više aklimatizacionih uspona, definitivno se nastavlja dalje ka vrhu.
Veliki broj planinara ima različite motive, a uglavnom su to: izazov, uživanje u netaknutoj prirodi i druženje. Planinarenje često zahteva dobru kondiciju, jer ono obuhvata penjanje, silaženje, nošenje ranca itd. Iskustvo je potrebno za korišćenje karte, kompasa, visinomera, i druge opreme. Osnovna planinarska oprema podrazumeva cipele, jaknu, ranac. Spisak opreme za ozbiljnije planinarske ekspedicije je dugačak. On pored hrane i vode podrazumeva penjačku opremu (pojas, prusik, karabineri, cepin, dereze, šlem, štapovi...), opremu za prenoćište (šator, vreća, podloga), ostalu opremu (naočare za sunce, ski naočare, baterijska lampa, kompas...) Za vreme uspona i silaska može doći do nepredviđenih okolnosti. Planinari moraju biti psihički pripremljeni da i u najtežim okolnostima (magla, vetar, sneg, kiša, nedostatak vode i hrane, povrede, kvarovi opreme...) ostanu pribrani, pomognu drugima i bezbedno privedu akciju kraju.
Visinska bolest
Cilj viskogorstva je osvajanje vrhova visokih planina. Najčešće se pod tim podrazumevaju vrhovi preko 2000 metara nadmorske visine. Pri penjanju na visoke planine dolazi do promena u organizmu, pre svega zbog toga što vazdušni pritisak opada sa povećanjem nadmorske visine.
Kao posledica manjeg pritiska, krv je manje zasićena kiseonikom nego na manjim visinama. Organizam se može donekle prilagoditi ovim uslovima. Srce kuca brže, povećava se krvni pritisak. Međutim, na većim visinama, organizam se teže prilagođava. Tako nastaje visinska bolest. Simptomi visinske bolesti su: glavobolja, nesanica, gubitak apetita, mučnina, povraćanje, gubitak mokrenja itd. Načini borbe protiv visinske bolesti su: biti u što boljoj kondiciji, piti puno tečnosti, jesti dobro, dobro se aklimatizovati. Aklimatizacija je postepeno privikavanje organizma na veliku visinu. Planinari najčešće pokušavaju da se aklimatizuju po metodu „gore - dole“ koji podrazumeva takozvane aklimatizacione uspone: penjanje na veće visine u toku dana, a zatim spuštanje i noćenje na manjoj visini. Tek posle jednog ili više aklimatizacionih uspona, definitivno se nastavlja dalje ka vrhu.
