Zašto planinariti
Planinarenje nije besciljno lutanje po brdima i osvajanje već
osvojenih vrhova s kojih ćemo ionako ubrzo morati sići; naprotiv, planinarstvo
je način i stil života, čitav niz aktivnosti koje suvremenom čovjeku život čine
ugodnijim, zanimljivijim i nadasve ljepšim. Biti planinar znači obilaziti i
upoznavati lepote zemlje, uživati u prekrasnim gorskim vidicima, sticati nove
prijatelje. Odlazak u prirodu i kretanje na čistom gorskom vazduhu predstavlja
aktivan način odmora, koji bez obzira na uložen fizički napor, čovjeka
ispunjava novom snagom i zadovoljstvom.
Šta je planinarstvo
Planinarstvo je vrlo širok pojam koji obuhvaća gotovo sve čovekove delatnosti direktno i indirektno vezane uz kretanje i boravak u planinama. To nije besciljno lutanje po nepristupačnim zabitima i osvajanje vrhova s kojih će planinar ionako ubrzo morati sići, već način i stil života, čitav niz aktivnosti koje suvremenom čoveku život čine zanimljivijim, zdravijim i nadasve lepšim.
Odlazak u prirodu, druženje i kretanje na čistom planinskom vazduhu predstavlja aktivan oblik odmora koji planinara ispunjava osećajem zadovoljstva i novim doživljajima. Premda planinarenje fizički iscrpljuje, ono nas istovremeno obogaćuje i osvežava novom emocionalnom energijom, koja nam je preko potrebna za život u ljudskoj zajednici i njenoj često suviše sivoj svakodnevici.
Bavljenje planinarenjem razvija mnoge dobre osobine: snalažljivost, hrabrost, požrtvovnost, prilagodljivost, fizičku izdržljivost, društvenost, smisao za razumijevanje ljudi i prirode. Planinarenje se temelji na zajedništvu, na uzajamnom delovanju s ciljem savlađivanja prirodnih, ali ujedno i vlastitih psihofizičkih »prepreka«. Prema tome, bavljenje planinarenjem poboljšava čovekovo zdravlje, kako fizičko, tako i psihičko.
Odlazak u prirodu, druženje i kretanje na čistom planinskom vazduhu predstavlja aktivan oblik odmora koji planinara ispunjava osećajem zadovoljstva i novim doživljajima. Premda planinarenje fizički iscrpljuje, ono nas istovremeno obogaćuje i osvežava novom emocionalnom energijom, koja nam je preko potrebna za život u ljudskoj zajednici i njenoj često suviše sivoj svakodnevici.
Bavljenje planinarenjem razvija mnoge dobre osobine: snalažljivost, hrabrost, požrtvovnost, prilagodljivost, fizičku izdržljivost, društvenost, smisao za razumijevanje ljudi i prirode. Planinarenje se temelji na zajedništvu, na uzajamnom delovanju s ciljem savlađivanja prirodnih, ali ujedno i vlastitih psihofizičkih »prepreka«. Prema tome, bavljenje planinarenjem poboljšava čovekovo zdravlje, kako fizičko, tako i psihičko.
Kako početi planinariti
Najlakše je početi planinarenje u sklopu nekog planinarskog društva ili kluba. Većina društava rado prima nove članove te im omogućuje da pod vođstvom iskusnijih planinara organizovano obiđu mnoge zanimljive planine i planinarska odredišta.
Veća planinarska društva i klubovi povremeno organiziraju planinarske škole u kojima se može steći solidno osnovno znanje o planinama i planinarstvu.
Većina ljudi koji započinju planinariti obično već poseduje neka iskustva i preznanje o planinarstvu stečene na lakšim izletima u bliže planine. Kada čovek dobije volju da se odlascima u prirodu posveti organizovano i poželi upoznati nove ljude, najbolje je da se uključi u neko planinarsko društvo. Pristup u planinarska društva je slobodan i u većini slučajeva novi su članovi rado primljeni. Međutim, nije se svima lako uklopiti, budući da u društvima u pravilu već postoje formirane družine. No, nakon učestvovanja na nekoliko društvenih sastanaka, a zatim i nekoliko izleta obično razlika između starih i novih članova nestaje.
U početku nije nužno nabaviti svu opremu. Oprema se nabavlja i upotpunjuje postupno, kao i planinarsko iskustvo. Oni koji počinju samostalno planinarenje najbolje je da u početku idu na lakše izlete u bliže planine, a zatim postepeno šire popis svojih planinarskih odredišta i na udaljenije planine. Planinarsko iskustvo i veština stiču se godinama i novi se planinari ne bi trebali nepripremljeni odvažiti na izlete kojima nisu dorasli jer se, precjenjujući svoje sposobnosti, lako mogu dovesti u opasnost.
Veća planinarska društva i klubovi povremeno organiziraju planinarske škole u kojima se može steći solidno osnovno znanje o planinama i planinarstvu.
Većina ljudi koji započinju planinariti obično već poseduje neka iskustva i preznanje o planinarstvu stečene na lakšim izletima u bliže planine. Kada čovek dobije volju da se odlascima u prirodu posveti organizovano i poželi upoznati nove ljude, najbolje je da se uključi u neko planinarsko društvo. Pristup u planinarska društva je slobodan i u većini slučajeva novi su članovi rado primljeni. Međutim, nije se svima lako uklopiti, budući da u društvima u pravilu već postoje formirane družine. No, nakon učestvovanja na nekoliko društvenih sastanaka, a zatim i nekoliko izleta obično razlika između starih i novih članova nestaje.
U početku nije nužno nabaviti svu opremu. Oprema se nabavlja i upotpunjuje postupno, kao i planinarsko iskustvo. Oni koji počinju samostalno planinarenje najbolje je da u početku idu na lakše izlete u bliže planine, a zatim postepeno šire popis svojih planinarskih odredišta i na udaljenije planine. Planinarsko iskustvo i veština stiču se godinama i novi se planinari ne bi trebali nepripremljeni odvažiti na izlete kojima nisu dorasli jer se, precjenjujući svoje sposobnosti, lako mogu dovesti u opasnost.
Pogrešna shvatanja planinarstva
Kada prosečan čovjek zamišlja planinara obično pred sobom vidi čudnovatog jadnika koji se oznojen, opterećen rancem, penje na davno osvojene vrhove s kojih će ionako sići; ide u nepristupačne, pa i opasne predele daleko od svoje kuće, a sve to bez nekog njemu jasnog razloga. Međutim, planinar nipošto nije neki čudnovati mazohist, jer njemu, primjenjuje li stečena znanja, penjanje ne predstavlja muku. Fizička aktivnost je više sredstvo i metoda planinarenja nego cilj. Osnovni cilj i sadržaj planinarenja je uživanje, pri čemu se fizičko i duhovno izvrsno nadopunjuje.
Bez obzira na fizičke napore koje iziskuje i svrstavanju među sportske delatnosti, planinarstvo nije sport. Takmičarska borba, koja je bitno obeležje svakog sporta, strana je zdravom poimanju planinarstva. Protivnik planinaru nije drugi čovjek, a ni pobjeda jednoga čovjeka nije poraz drugoga. Zbog toga je planinarstvo usmjereno doživljavanju, a ne dokazivanju vlastite snage i spretnosti. Sportu i planinarstvu dodirno je i zajedničko samo ono što nazivamo rekreacijom i fizičkom kulturom.
Nažalost, čak i pojedinim planinarima svojstveno je nezdravo vrednovanje planinarskih podviga. Takvi obično jurišaju na Mont Blanc samo zato da bi se po povratku mogli hvalisati svojim uspehom, a ne znaju ni nabrojati iduća tri najviša europska vrha. Ne umanjujući vrednost njihovih podviga, treba istaknuti da nije vredniji planinar onaj koji se popeo na viši i teži vrh, već onaj koji iskreno voli i poštuje planine i planinarenje.
U nas ne postoji jasna granica planinarstva i izletništva, što često rezultira poistovećivanjem izletnika i planinara, najčešće s argumentom da se i jedni i drugi kreću po prirodi željni užitka. No, za razliku od običnog izletnika, planinar vlada teoretskim i praktičnim znanjima o kretanju i boravku u planinama, a odlascima u planine pristupa organizovano, sistemski i osmišljeno. Formalno je planinar svatko ko ima važeću planinarsku legitimaciju, no u praksi je planinar onaj ko redovno ide u planine, čuva ih i štiti, te poseduje određeno planinarsko iskustvo stečeno učestvovanjem na planinarskim izletima.
Bez obzira na fizičke napore koje iziskuje i svrstavanju među sportske delatnosti, planinarstvo nije sport. Takmičarska borba, koja je bitno obeležje svakog sporta, strana je zdravom poimanju planinarstva. Protivnik planinaru nije drugi čovjek, a ni pobjeda jednoga čovjeka nije poraz drugoga. Zbog toga je planinarstvo usmjereno doživljavanju, a ne dokazivanju vlastite snage i spretnosti. Sportu i planinarstvu dodirno je i zajedničko samo ono što nazivamo rekreacijom i fizičkom kulturom.
Nažalost, čak i pojedinim planinarima svojstveno je nezdravo vrednovanje planinarskih podviga. Takvi obično jurišaju na Mont Blanc samo zato da bi se po povratku mogli hvalisati svojim uspehom, a ne znaju ni nabrojati iduća tri najviša europska vrha. Ne umanjujući vrednost njihovih podviga, treba istaknuti da nije vredniji planinar onaj koji se popeo na viši i teži vrh, već onaj koji iskreno voli i poštuje planine i planinarenje.
U nas ne postoji jasna granica planinarstva i izletništva, što često rezultira poistovećivanjem izletnika i planinara, najčešće s argumentom da se i jedni i drugi kreću po prirodi željni užitka. No, za razliku od običnog izletnika, planinar vlada teoretskim i praktičnim znanjima o kretanju i boravku u planinama, a odlascima u planine pristupa organizovano, sistemski i osmišljeno. Formalno je planinar svatko ko ima važeću planinarsku legitimaciju, no u praksi je planinar onaj ko redovno ide u planine, čuva ih i štiti, te poseduje određeno planinarsko iskustvo stečeno učestvovanjem na planinarskim izletima.
Hodanje po planinskim stazama
Na pitanje zašto uopšte planinari odlaze u planine nemoguće je dati jednostavan i jedinstven odgovor, ponajprije zato što svaki planinar ima svoje motive, ciljeve i svoj način shvatanja planinarstva. Svako izlete proživljava na svoj način i veseli se nečemu što drugima možda ne pričinjava nikakvo zadovoljstvo. Ipak, svim je planinarima zajedničko da u planine idu jer to vole.
Planine pružaju nebrojene užitke svakome ko ima sposobnost da ih uoči, doživi i ponese u sebi. U njima će naći zadovoljstvo običan izletnik, penjač, istraživač, čovjek željan odmora, rekreacije, prirodnih lepota, širokih vidika, mirisa cveća i šume i novih doživljaja. Planinarenjem se bave ljudi svih životnih dobi i najrazličitijih struka, a svako izabire ciljeve koji mu odgovaraju po sklonostima, sposobnostima i drugim mogućnostima.
Može se reći da planinarske pobude uvelike proizlaze iz nagonskih čovjekovih potreba koje su savremenim načinom života znatno potisnute. U prvom redu, to je potreba za upoznavanjem prostora u kojem živimo, zatim potreba za bliskim druženjem i upoznavanjem ljudi, te konačno najbitnija – potreba za srećom i zadovoljstvom.
Planine pružaju nebrojene užitke svakome ko ima sposobnost da ih uoči, doživi i ponese u sebi. U njima će naći zadovoljstvo običan izletnik, penjač, istraživač, čovjek željan odmora, rekreacije, prirodnih lepota, širokih vidika, mirisa cveća i šume i novih doživljaja. Planinarenjem se bave ljudi svih životnih dobi i najrazličitijih struka, a svako izabire ciljeve koji mu odgovaraju po sklonostima, sposobnostima i drugim mogućnostima.
Može se reći da planinarske pobude uvelike proizlaze iz nagonskih čovjekovih potreba koje su savremenim načinom života znatno potisnute. U prvom redu, to je potreba za upoznavanjem prostora u kojem živimo, zatim potreba za bliskim druženjem i upoznavanjem ljudi, te konačno najbitnija – potreba za srećom i zadovoljstvom.
Odmor
Kod uspona otprilike svakih sat vremena treba učiniti kraći odmor (najviše nekoliko minuta, kako se ne bi ohladio, a potom prehladio). Prvu takvu pauzu iskoristi za zatezanje vezica na cipelama i prilagođavanje ranca. Veći odmor potreban je svakih 2-3 sata hoda, najbolje u nekom čvrstom objektu. Veći odmor planiraj za vrijeme najveće podnevne žege. Čim dođeš na odmorište na kojem se nameravaš duže zadržati, presvuci se u rezervnu odeću i, ako je hladno, odmah zagrni vetrovkom. Premda ti to naizgled godi, na odmorištima izbegavaj sunčanje tj. izležavanje na suncu, jer ono uzrokuje tromost i umor, a užitak pretvara u mučenje! Ako smo duže vremena izloženi suncu, treba zaštititi glavu, zatiljak i ramena.
U trenucima kada se osećamo slabo i iscrpljeno, za oporavljanje koristimo autotransfuziju. To nije transfuzija krvi za automobile već položaj tela u kojem su glava i noge blago povišene. Tako se postiže gravitacijsko slivanje krvi prema srcu i ostalim životnim organima. Takav način odmora naročito je koristan za obnovu energije izgubljene dugotrajnim hodanjem.
U trenucima kada se osećamo slabo i iscrpljeno, za oporavljanje koristimo autotransfuziju. To nije transfuzija krvi za automobile već položaj tela u kojem su glava i noge blago povišene. Tako se postiže gravitacijsko slivanje krvi prema srcu i ostalim životnim organima. Takav način odmora naročito je koristan za obnovu energije izgubljene dugotrajnim hodanjem.
